Vozila sam se nedavno u autu i slušali smo ‘Mare i Kate’ pa bude ovaj tekst prožet crticama iz pjesama moje mladosti.
Kad sam bila mala (ok, ne baš mala, ali mlađa), mislila sam da sam jako pametna, čak štoviše mislila sam da sam nadprosječno pametna i da sve znam. Svi koji su mislili suprotno bili su bezveze jer ja sve znam.
Kak postajem sve starija kužim da sve manje znam tj. da nisam baš (bila, a ni sad sam) najpametnija, ali mi je to ok.
Ok mi je zato jer mi je zanimljivo nad samom sobom raditi eksperimente i onda izvlačiti zaključke koji možda jesu, a možda i nisu valjani. Al ko sam ja da si sudim.
Ukratko, već se par mjeseci držim Dinkinog plana vježbanja i prehrane i ide savršeno. Na zadnjem vaganju došli smo na trinaest (13!) kila manje s tendencijom daljnjeg pada.
Od svih teretana u cijelom svijetu ja sam baš zalutala u njezinu i ‘frankly my dear I’m glad I did’.
E sad dolazi onaj eksperimentalni dio u kojem shvaćam da niš ne znam. Tjedan dana sam bila u kontinuirano stresnoj situaciji (za mene, možda za druge nije, al eto) i u tih tjedan dana zaboravila sam da postoji Dinka i TTS i zdrava hrana i sve to skupa na svijetu.
Tih tjedan dana bila sam van Varaždina i sve je počelo super. Spakirala sam vijaču, spakirala sam trenirku, patike, sve! Bila sam spremna na vježbanje i aktivnosti svih vrsta, a kad tamo, ‘how about no’.
U tom trenu sam skužila da ono moje ‘Mama pa imam već 18, valjda znam kaj hoću!’ apsolutno ne stoji jer sam bila više u ‘Mama imam 25, ali pliz dođi po mene sad odmah’ fazi.
Kak je to otprilike izgledalo? Ovak. Uđeš u sobu i vidiš da bi idućih nekolko mjeseci trebal živeti u smetlištu.
Kaj napraviš? Kupiš masni burek, jedeš i plačeš. Probudiš se ujutro i skužiš da se problem ne bude rješil.
Kak ga rješiš? S čokoladom i sladoledom od čokolade. Odradiš smjenu, skužiš da do doma imaš 10 kilometara hoda.
Kak to popraviš? Čokoladnim mlijekom i burekom.
Spavaš, probudi te zvuk kak te neko pokušava malo pokrasti, kaj napraviš, obućeš se, odeš u šetnju do prve benzinske i kupiš jafa kekse i sladoled, jedeš i plačeš u 4 ujutro.
Ne znam dal vidite konstantu, al ja ju vidim. Ovo nije prvi put u životu da mi se to dogodilo, ali sad je prvi put da sam se nad tim zabrinula.
Moj način nošenja sa stresnim situacijama je čokoladan, masan i izrazito visoko kaloričan. Eto takav je. Na žalost, još uvijek to baš ne znam promjeniti, ali nadam se da budem uskoro znala.
Ono kaj je bitno je ‘Evo me zemljo!’ (Btw, ja sam tek sad dovoljno stara da u potpunosti cijenim ‘Mare i Kate’).
Vratila sam se u Varaždin i vratila sam se Dinki koja me dočekala raširenih ruku (da bi mi pokazala hvat šipke i onda me ubila na TRX-u, ali nema to sad veze) i vratili smo se na pravi put. Treninzi opet svaki dan. Vaga se isto vraća malo u normalu.
U ovih tjedan dana je sigurno otišlo prema gore (nisam se usudila vagati jer ono kaj ne znam nije se dogodilo) i nevjerojatno je kak sam počela osjećati ono kaj su mi ljudi (koji znaju nekaj o tome) govorili.
Kad se navikneš na treninge i onda naglo prestaneš trenirati, osjećaš se ko drek (recimo ko onaj drek koji neko i dalje baca kod zebre kod Kauflanda. Ozbiljno).
Osjećaš se koma i za ništ si i ne da ti se družit s ljudima i onak si baš bezveze. Doslovno, bez pretjerivanja, nakon par dana opet u treningu, stvari idu puno na bolje.
Ko bi si mislil. Možda ipak ne znam sve.
