To je bio jedan od onih trenutaka, neugodnih trenutaka, kada bi najrađe da vas proguta zemlja, voda odnese ili vjetar otpuše. Znate kad stojite na čelu podugačkog reda, plaćate karticom, a ona ne prolazi. Žena na blagajni uzdiše, ljudi iza vas pušu nestrpljivo za vratom, preokreću očima, a vama nije jasno zašto komad plastike odbija suradnju. Eh da bar, u tom trenu sam žudjela, molila i umirala za takvim scenarijem.
“Ti bezobraznice mala, kako se samo usuđuješ! Mojega Franca mazati takvim stvarima, sram te bilo! On je pošten čovek, a ti..ti si jedna obična..bimba!” – odjekivalo je u mojim ušima. I još nekoliko desetaka pari ušiju koje su se u tom trenu našle u trgovačkom centru. Zabezeknuta sam, neugodno mi je i sram me. Žena me riba kak moja mama zelje na ribež. Bez milosti, sloj po sloj do kosti.
“Nisam nikog ja mazala…” – promucketam nesigurno nit ne dovršivši rečenicu podeblja žena u već pristojim godinama s onim pužekima od ultrakratkog minivala na glavi prijeti prstom i urla dalje – “Moj Franc v cirkvu hoda, zna on kaj je greh, tak da si moreš otpopevati Uzalud vam trud svirači. A bogme nesam nit ja od fčera. Ščepce fkrej od njega, si me čula?! Misliš da ne vidim dobro, pak se celi sveti kak božična jelka!”. To mora da je nesporazum, pa za ime Božje kaj bi ja s Francom, em ima dvadeset let preveč, em pivski trbuh, em mi vleče više na stričeka poštara nek na šuger dedija, a dok smo već pri tome nit pak ima kaksu primamljivu nekretninu ili pokretninu i znam kakše su plaće tam de dela. Prosječna međimurska – kaj znači, ah znate kaj to znači.
“Ali nećem ja vašega Franca, gospođo to je nekši nesporazum..” – probam izbaciti pokoju suvislu rečenicu iz svojih oduzetih usta na što je žena totalno poludjela. Primila se onak zlokobno za bokove kak to sam žene znaju i raspalila dalje – ” A je?! Neje morti dost dober za tebe? Ma nej mi reči, još bi si frajla i prebirala. Kaj pak mu fali, pak je fejst čovek!”
Pa dobro kaj sad urla na mene kaj ga nećem?! Ne razmem već ništ ovu ženu, mora da je u promjeni, a hormonalna terapija joj je neki nepoznat pojam. Nemoćno sam odmahnula rukama, pobrala vrećice i jednostavno otišla.
Mislim stvarno, mala nećakinja mi je rasula male, sitne zelene šljkoice po cijeloj torbi, i zavukle su se svuda, u toaletnu torbicu sa šminkom, mobitel, novčanik, nema gdje ih nema. Već sam probala sve da ih se riješim, ali kao da izviru iz moje torbe, neko nepresušno vrelo i već se tri dana sjajim. I sa svima kojima dođem u dodir, e pa i njih posjajim zeleno. Mala Tina kaže da sam kao čarobna šumska vila, sipam zeleno blještavilo svuda oko sebe. Franc je portir i često se srećemo i zaista mu moram svaki put dati osobnu iskaznicu da me zapiše…i da, vidjela sam da sam ga pošljokala, ali nenamjerno i nehotice. Pa kaj da sad radim?
Krenula sam pješke prema gradu da razbistrim glavu i dođem malo k sebi od šoka i pretpljene boli (ponekad mi je baš žao što ne živim u Americi pa da se tužimo na sudu zbog svega i svačega). Prvo je gđa Moj Franc vikala zakaj hoću Franca, a onda je vikala zakaj neću Franca.
Žene su zaista čudne biljke, posesivne do srži, a ujedno žele da sve njihovo bude predmet žudnje svih ostalih. Vole dramu, vole izazivati dramu i vole dramatizirati. Najgore od svega je što nerazumne i neugodne žene uopće ne biraju ni vrijeme ni mjesto za takve teške optužbe. Samo vrte svoje i izbacuju van iz usta sve što slina na jezik donese. Bez cenzure. I kako da onda bude dobro na ovom svijetu?
Pomislim OK, to je jedan od onih dana kada se nešto loše desi pa je kvota negativnosti ispunjena za taj dan i mogu nastaviti dalje sa svojim životom. E pa malo morgen. U samom centru grada, u našem predivnom parku još me k svemu tome uspjela zasrati ptica. Točno sam osjetila kako se prilično obilno, sluzavo, toplo i smrdljivo govance slijevalo niz moju vilicu prema vratu. Pa kud joj se baš prisralo iznad mene?! Ima li Boga, pravde ili barem malo sreće za mene na ovom svijetu? Znam da se kaže da je sreća kad te pogodi leteće bomba iz pernate guzice, ali stvarno…poslije seruckanja riječima Francove žene, ovo mora da je točka na i.
Jadna, snuždena i bezvoljna izvadila sam pošljokanu maramicu iz torbice, protresla je, pošljokala stazu, koja je stvarno cijela pokakana, obrisala kakicu i najvjerojatnije prekršila neki zakon o negaženju zelenih površina da skratim put do Hausmajstora i njegovog auta.
Objašnjavam ja Hausmajstoru cijelu situaciju, a njemu sve nešto prokleto smiješno i zabavno, znate ja sam dijete sa sela i cijeli život me uče da gledam ispred sebe kad hodam (možda su geni i odgoj sela u pitanju da ne stanem u drek) i onda dođem u kulturni grad i tamo mi doleti isti taj drek sa neba. Na to stvarno nisam bila spremna. Nit na Francovu ženu.
“Kaj mi hoćeš reći? Da si u roku pola sata bila posrana u prenesenom i punom značenju riječi? Gle, ženi si mogla pozvati policiju pa nek onda urla kolko hoće u policijskoj stanici ili mene pa da vidi kakvoga Franca ti imaš, a kaj se tiče ptice, mogla si jednostavno izvaditi onaj svoj mali, sklopivi kišobran iz torbe da si gledala stazu kojom hodaš kakva je. Što znači da danas baš nisi koristila svoju glavu. Al ništa zato, loto listić je dobitni, nije sedmica, ali dobitak je dobitak.” Potapša me po ramenu, isplazi jezik. Odahnula sam, kako god da bilo, primirilo me.
Ah, blago meni s Hausmajtorom, on uvijek zna tako dobro odabrati riječi. Iskren do bola, ali ipak podrška. Osim toga, mora da sam ipak začarala smrdljivu kakicu u sretnu kakicu. A Francova žena nek ode negdje pa se liječi.
