Neki dan, pokraj moje kuće prođe starija žena, moja mještanka Blaženka i kratko se zaustavi pored terase. Zalijevala sam cvijeće, pa je spontano krenuo razgovor. Po domaće.
– Vidiš, dete… – rekla je žena sedamdesetih godina – na kaj smo spali mi stari. Bolest, ciganija, siromaštvo, e to smo ti mi. Dok je čovek stari, nikomu ti je več ne treba. Vidim imaš puno cvetja, a ja ti, dete, nemrem več vodu nositi. A i skupa je voda, moje cvetje je ocvelo…i život. Da ti rečem po istini, nikaj me već ne zanima.
Niti sosede Magde več nega k meni, kak je sake večeri znala dojti. Spreteple smo od prve do zadnje hiže v seli, se dok se ne premenila prek noči. Magda veruje se, kaj joj te njezin dripec veli. Naponi ji vuha i odije, a unda ga pak mesec dni nega. Ona pak mu se veruje.
-Teta Blaženka, – pokušala sam smiriti njezinu priču koja se zahuktala – zakaj se Vi k njoj ne navrnete? Pak bi vam večeri bile krajše. Morti je betežna. A i lepo je kaj sin ju sako malo pogleda.
Gledam je ja, zar je moguće, zaista se žena promijenila, postala je neraspoložena, što je valjda i iznjedrilo ovako depresivne riječi.
Pogledam situaciju i s druge strane. Djeca jure i žive život koji je u današnje vrijeme isprogramiran i vrlo stresan. Druga je stvar što se djeca trebaju, ili bi se bar trebala brinuti za svoje roditelje. Baš onako, kao što su se ti isti roditelji brinuli za njih od rođenja…
Ova žena ima kćerku, udanu u Sloveniji, gdje je i izučila svoje životno zanimanje. Znači, nakon osmog razreda ostavila je roditeljski dom i nakon završene škole za kuharicu udala se za Slovenca. Dolaze oni, budu kod nje nekoliko dana, a onda produže na more, pa se vrate, jer godišnji brzo prođe. Nije imala sreće dobiti unuka. A što ćeš, život…
I tako, ode žena gurajući bicikl, jer više joj kičma nije dala držati se uspravno… Kopkala me teta Magda, koju sam često viđala dok je jutrom žurila po kruh, a sada me na nju podsjetila njezina susjeda. Zaista, što se dogodilo sa gospođom Magdom?
Odgovor sam dobila vrlo brzo, jer je u našem mjestu iduću nedjelju bilo mjesno proštenje, a njezin sin je s obitelji i kumovima, kao što je tradicija nalagala, pohodio majku i roditeljski dom. Iako, ni proštenja nisu, kao što su nekad bila…
– Imaš lepo cvetje – poveselio mi se Mladen, samo godinu dana stariji od mene.
– Kak je mama? – nisam mogla prešutjeti pitanje, jer sam danima nakon razgovora s tetom Blaženkom, mislila na tetu Magdu.
– Super ti je, ma za ne prepoznati!
– Mislil sem da je prestara za kompjuter, al’ mama ti je postala druga žena. Mislim da sem napravil pravu stvar dok sem joj kupil laptopa. Znašla ti se lafica, no morem ti reči, da se saku večer skajpom spominamo i jako je srečna. Samo sem spočetka moral joj se pokazivati, ali posle se jako dobro znašla. Viš i starci se razlikuju. Soseda Blaženka je ne štela kaj ju nafčim. A ima peneze, neje da nema.
Došli smo mamu malo pogledati i s kumi i decom prejti malo po proščenju.
– Mama kuha obeda. Znaš, te stareši ljudi bi se morali nafčiti tipkati po kompjuteru, starost bi njim bila malo ljekša. Ne bi tulko mislili na bolesti i to, da su sami. I deca bi njim bila bliže makar prek ekrana. Bar oni starci koji su negda delali s papiri i slično.
Eh, pomislim, kad bi bar svi ti starci po periferijama i u polupraznim stanovima imali Mladena za sina!
Da bar na tren osjete da se, prema mogućnostima, starost može olakšati, uhvatiti nit i na trenutak pobjeći od ne baš lake stvarnosti.
Primjerice, računala su stvarnost. Pogled u svijet. Prijateljstvo i komunikacija. Ljubav i nježnost. Crnilo. Savjeti i svakodnevno nove vijesti. Računala su postala način života.
Ali ne za mnoge starije ljude, koji će na desetke godina, sve do svoje smrti, u praznim kućama pitati, kome su stari ljudi u životu uopće potrebni…