Kažu da je siječanj najduži mjesec u godini. Zašto? Prosudite sami. Da li po broju dana ili po nečem drugom? Ženica i ja friški pezioneri od lani, odlučili smo Božić i Novu godinu čekati doma jer vele da je tak jeftinije. Tko vam to veli pošaljite ga vrit.
Istina je da smo jedno ljeto stareši. Jezuš nam se rodil kak se šika, a Božić je postal rutina. Gotovo natjecanje tko će više pojesti i popiti. Osobito je to vidljivo pri nami na selu. Uz običaje koji se poštuju stoljećima treba računatii na to da da ti bu došla rodbina iz grada. A ti ga moreju pojesti i popiti. Nek mi preštimane čitateljice i čitatelji ne zameriju, ali dok je moja žena na polnočki popevala “Narodi nam se… ja sam doma sebi v bradu mrmljal “Kyrie Eleison” i razmišljal kak je daleko do 10. januara da mi na račun sedne penzija. Ak lažu ljudi, matematika ne laže.
Nekak je zišlo da me Jezušov rođendan košta više nego svi obiteljski rođendani i imendani. A se počne nekak nevino, a rastegne se na celi tjedan pred Božić. Žena stavi fertuna, zasuče rukave, izvadi margarine, putre, miksere, mene natjera v štacun po deset kil nulera (glat) melje i deset kil grifika, 7-8 kocki germe, prah za pecivo, vanilin šečer i još puno, puno toga.
Mora biti pet – šest vrsti kolača, a da orehnjaču i makovnjaču ne računamo.
Unda sam moral pri pečenjaru rezervirati, tri kile pečenoga odojka, racu samo dobili od šogora, jajca od prijatelja, a tri i pol kile sirove janjetine za Novo ljeto smo kupili pri Cerovskom. Se skupa da zbrojim i poklone pod bor najmanje dve jezerače kuna je prešlo. Unda je tu došlo Štefanje. Ajde imam jenog prijatela Štefa, ali on me nikaj ne košta. Ne koštam ja ni njega za moj imendan. Već osam ljet jednu te istu flašu nekvog pežgija, (pjenušca) darujemo jen drugomu. Samo znamo pitati: “Je to ona ista?”. “Ista. Vidiš da je označena.”
Sva sreća kaj sam lani napekel dosta Brbljače, mislim na žganicu, a prijatelj mi je poslal demižon direktora žutoga kak cekin. Ajngeli bi ga pili. Kad ga natočiš još deset minut drži kraluša. I nekaj s v meni pretrglo. Puklo. Ne. Nemre to tak dalje. Koliko me bu došla samo struja. Lampice na boru, lampice na ogradi, se blješći kak v Betlehemu.
V tem mojim črnim razmišljanjima zagledam se v Kristuša kaj sam herbal od moje pokojne punice, a žena ga je obesila na zid. Običan drveni križ na njemu raspet Jezuš. Hudi (mršav) kak da je z logora vušel. Some kosti. Poznaš mu sako rebro. Mogel bi na njemu izučavati anatomiju.
Bogec kaj bi on rekel da vidi kakve cirkuse spelavamo za njegov rođendan. Je li to ono kaj je on propovjedal ili je to ono kaj nama paše. No jedno je kaj si ja mislim, a drugo je ono kaj je svakodnevica. I dok si mi masiramo želučeke i drobec, sarmicama, hladetinama, pečenjem i kolačima tekući računi su nam se tanji i tanji, a minusi veći.
I da misliš da je se gotovo onda pak dojde sluga Božji, župnik, blagoslovi tvoj topli dom, a zvonar u pratnji, poput mađioničara spremi kovertu s milodarom u torbu iz uz pjesmu “Narodi nam se Kralj Nebeski” odjahaše v Passatu blagoslivljat sljedeću sretnu obitelj. Nigdar se na ovom portalu nisam mješal u diskusije o finacijama, proračunima, ili bilo kakvoj monetarnoj politici. Ima tu puca i dečki kaj im je to v malom prstu. No nikak nemrem izbjeći jedno pitanje. Zakaj je moja matematika drugačija od one kaj nam financijski “maheri” svake godine rivaju pod proračunom?
Znam da bum svaki mesec skup sa ženicom uprihodoval od penzijica 7.500,00 kuna (bar za sada ak se neki vrag ne promjeni). Znam da ni lipu prek toga ne smijem potrošiti. Kad jednom odeš u dug ni Jezuš me nebu z njega spuknul. A kamatice samo rastu, a prihodi se ne povećavaju.
Na novu godinu sam zel v ruke tokena i pregled s koliko penez raspolažem do 10.1.2014. kad sjedaju penzijice. Kad sam videl gotovo sam se zmrznul. Na računu je bilo 970,00 kunica. O nebo otpri se. Ode zalihica koju sam namjenio za prvih deset metri drva za sljedeću zimu. Večina je otišla u septičku. I kaj sad. Zube na klin, smanji cigaretline, nema izlazaka u dućane, supermarkete i DM.
Svakla čast Đurek – velim sam sebi, pak si dostojno proslavil Isusov rođendan, Novu godinu i sve kaj uz to ide. I dok sam ja kukal kak stara baba kad ju boli zub, evo ti na vrata prijatela Podmuklog Jože.
Bok Jura, bok Joža. Kaj te dobroga nosi tak rano. Pak smo si već čestitali se kaj treba. Jura, naj zajebavati. Ni nikaj dobroga. V stiski sam. Znaš moju unuku Vericu. Išlo bi dijete na skijanje s dečkom i društvom pa joj treba koji ojrek za kavicu. A ja sam ti v takvom minusu da čim dojdem blizu bankomata na njemu se odmah pojave slova Out of Order. I neda lovu. Pak sam si mislil morti bi mi mogel posuditi par sto kuna do penzije. Da nije za dijete ne bi ja ni s prstom mrdnul. Pak i ti si prošlo ljeto dobil unuka i znaš kak to ide. Tak me milo pogleda i veli. – Deda buš dal kaj u pomoć?
Već sam se štel rasplakati od jada i muke izgovoriti se da bi i sam trebal peneze kad se javi ljubav mog života. – A kaj njega pitaš? On je totalno dekintiran. Evo meni je ostalo 400,00 kuna od penez kaj su skupljali za moj odlazak u mirovinu. Nemreš dijete samo tak pustiti. Marica daj ti Bog zdravlje. Vrnul ti bum čim dojde penzija. Nego daj nam natoči štamprl one brbljače, pak bežim doma. Zamislite si kak sam izgledal? Kak onaj kaj hoće prdnuti usprkos proljevu. I sad ti vodi financijsku politiku. Neću, ne mogu i ne znam.
