Kaj ti je naš čovjek? Umjetnik, znanstvenik, fiškal, radnik, seljak, ribar ili je sve to sjedinio u svom ciklusu preživljavanja. Od vremena ropstva, kmetovanja pak sve do danas težio je što bezbolnijem preživljavanju. Učiniti nešto za preživljavanje, mora to uraditi u pravo vrijeme na pravom mjestu.
A kad je bolje vrijeme nego tjedan uoči Svih svetih ili po naški Sisveta? Većina inspektora zaokupljena je proizvođačima cvijeća i svijeća. Onaj mali dio naganja fiskalne kase i berače kestena.
I tak smo odlučili da naš posao obavimo tjedan uoči Sisveta. Lokacija pomno odabrana, pajdaši dobili zadatke, sredstva za proizvodnju prebačena pod okriljem mraka kao i sirovina potrebna za proizvodnju. Glavni ekonom Ivek zvani Kmet prebacil je hranu i nekaj tekućih problema i sve je bilo spremno za akciju.
Straže postavljene, kotao pun provrelih bistrica, plinske boce i plamenik spremni i biviši sindikalist Kusa imo je čast da potpali prvi kotao. Sedimo tak moji pajdaši i ja oko kotla za pečenje rakije ove godine smještenog na toj super tajnoj lokaciji. To je bilo potrebno jer kotao nije prijavljen a da budem iskren nemamo namjeru prijaviti ni količinu proizvedene “plemenite” tekućine.
Kotao zbog kojeg smo otišli u ilegalu je nekadašnji stari zadružni kotao koji je dugo stajao u općinskom skladištu i ove godine je doživio revitalizaciju. Domaći majstori “špengleri” (limari) vratili su mu sjaj tamo iz 60-tih. Kak moreš prijaviti nekaj kaj nema vlasnika. A konačno prekršili bi sve narodne, nepisane zakone. Prije svega tradiciju.
Dečki moji puno toga sam prešel ali nisam ni sanjal da se bum pod stare dane moral skrivati za par litri žganice, započne Stekli. Skrivaj se od Titekovih utjerivača “otkupa”, skrivaj se od Liničevih financa, skrivaj se od žene, djece i rodbine. Pa kaj smo mi Hrvati Bogu zgrešili kaj se navek od nečega moramo skrivati ?
Jee. Moj Stekli, – nadoveže se Kusa. Po zakonu mi smo ovog časa prevaranti. Narod koji vara državu. Ak nas vloviju, bumo najebali. Drugo je pitanje vara li država narod? Vara. Tko bu tu najebal? Opet narod.
A kaj tu brundate. Kaj ne vidite da je potekla? Suhi malo smanji plamenik. Prva čeri decilitra hiti u smeće. Pazi da ide po koncu. Nego, kad smo već pri zakonu i kad ga već tak kršimo kak Bog zapoveda, ja se nikaj ne bojim inspekcije. Kao prvo kotel nema vlasnika. Kao drugo mi tu samo čuvmo bivše narodno vlasništvo. Kad najdu vlasnika kotla onda ga nek odereju po tom zakonu. Kao treče, večina tih inspektora kupuje tu pri nami drva.
Prošli tjedan je jedan uzel od Imbrine Žofe, 20 metri bukovine i grabrovine. Niti je pital za dozvolu, ni za račun, i već je dogovoril za drugu zimu još 20 metri ako bu cijena tak povoljna. Pitaj Pepeka koiliki pri njemu kupuju vrganje ispod cijene? Kmet daj nareži taj špek i kobasice. Nekak me drobec šarafi.
Nema straha dečki – reče Podmukli Joža. Bog nas čuva. Bog je hvale vrijedan al sam ja i dalje žedan – oglasi se Francek. Kmet daj natoči. Kmet mu natoči, a Francek se zdigne na noge i ozbiljna lice digne čašu u zrak.
Dižem ovu čašu na spomen našem dragom prijatelju Gljivi, kaj nas je pred sam fašnik napustil i preselil se tam na drugi svet. Idu mi suze na oči kak bi bil vesel da je ovdi znami. Nek ga čuva dragi Bog kak i se naše pokojne kaj su prešli puno režimov i vlasti ali su navek znali peči dobru žganicu i delati dobro vino. Ni jedna vlast ni zatrla naše stare Hrvatske običaje. Bilo da su pisani na latinici ili čirilice naše srce zna čitati. U zdravlje!
U zdravlje! Bog nas čuva – opet će podmukli Joža. Dečki dajte bumo si zapopevali onu našu domaću. Negdje pred samu zoru vrata naše ilegalne pecar zatresu se od udaraca. Jebemti, tko je? zadere se Kusa. Ne psuj nego otpri antikristuš jedan. Gubica odškrine vrata i u pecaru uđe čovjek odjeven u hubertus model iz dalekih 50 godina. Bio je to naš župnik pred mirovinom.
Kaj se derete kak da vas zubi boliju? Nego kak ide? Fino, teče ko biserni slapić – odgovori Kusa. Jel jaka? upita velečasni. Ufff… Jel baca? Baca! Franceka smo našli za bukvom a Bolteka još tražimo po šumi. – reče Kusa i nastavi. Ovo vam je bila ideja stoljeća velečasni. Ma kak ste se samo sjetili ove ruševne kapelice na koju su svi zaboravili ?
He, dečec moj. Već dvadeset godina tražim da se ova kapelica obnovi. Smještena u šumi, daleko od ljudi, daleko od vlasti, stoji ruševna i napuštena. Za nju ti kao i za stare ljude više ne postoji nikakav interes. Ne donosi profit i ne postoje zainteresirani. Mnogi misle da je Bog samo u Župnoj crkvi. A konačno poslužila je svojoj svrsi. Samo ni riječ nikome.
A kaj bi govorili – javi se Kmet a podmukli Jože nastavi. Najte biti u strahu. Danas vam financi ne dolaze v crkvene institucije. Je crkvica zaštićena ugovorom. Daj muči frontovec jedan. Daj natoči štamprlek te “brbljače”.
To velečasni! Rakije je krštena. “Brbljača” već vidim etiketu. “Brbljača” proizvedena od šljiva bistrica u ilegalnoj pecari. Kad popiješ prvu, ona traži drugu. Kad popiješ drugu tražiš treču. Nakon treče skužiš zakaj se zove “Brbljača”. Lepo ja celu noć govorim. Bog nas čuva.
