Ja se zovem Blažić Mara, 93 leta sam stara. Šezdeset dva leta sam v braku bila, ali sam nika ne pozabila
Bila sam sirota, ne me bilo sramota. Orala sam, kopala i kosila sam ka sam nikoga nika ne prosila. Ne sam pila, nit kadila, zato sam vam tak dugo i živa bila. Bilo mi je lijepo, bilo je smeha, bilo je i greha, bilo je i puno toga, al sam navek molila dragoga Boga. Bilo je i suza, bilo je tuga. Ona željeznička stanica do Minhena bila je žalosna i duga. Bilo se tam tre peljati i tam ostati. Švoba je rekel „halt” tu stoj, nika se ne boj.
Tu buš morala ostati, tu buš morala delati makar naš mela niti de spati. Ja sam dzaj za vroti čakala i jako sam se plakala. Stalno je neka govoril, nika sam ne razmela, nika sam ne znala, sam je jan put rekel „ja vol”, ja pak sam si mislila ja pak krava ka nika ne razmem i nemam tu nikša prava.
A ti se znaš, a ja ne znam nika i zato me sam jako pre srcu pika sipa kao iz rukava stihove 93-godišnja Marija Blažić iz Gardinovca, rođena Domašinčanka.
U Gardinovec je došla još kao djevojčica, a to vrijeme pamti kao teško. Rano je ostala bez oca Ivana. Ona, sestra Julija i majka Barbara ostale su same, trebalo je preživjeti, zato je počela raditi još kao osnovnoškolka.
– S 12 godina sam već morala iti v Dekanovec k svećeniku delati. Išle smo i dok je bilo zima bose pa nas je zeblo. Al smo dobile zato nekše peneze. Teško je bilo, a osim toga smo ne onda meli cukora, čokolade kak danas, govori nam Marija. Prisjeća se i vremena mađarske okupacije zbog čega je dva razreda završila na mađarskom jeziku. Jezik još uvijek pamti. Baš kao i njemački. Radila je u Njemačkoj osam godina. Ondje je donekle naučila i turski jer je imala kolegice Turkinje koje je znatiželjno ispitivala što znači koja riječ na turskom.
– Navek je tu među ostalim bila poljoprivreda, krumpir, kuruza, pšenica. Hodila sam kak dete drača brat za krave tam kod novakovskog pila. Usput sam breskve brala na gruntu polek, takav je onda bil život, još se živo sjeća ova vitalna starica.
Pregršt interesa
Novac je zarađivala i radeći na kolovratu.
– Preli smo platno, za plahte, odjeću. I cekere sam plela, čak sam bila i doktor.
Meli smo kokoši, još dok smo bili u drugoj kući i neko ih je otroval. Zela sam škare, gvatu sam odrezala, oprala sam ju i očistila i zašila s iglom i koncom i za tjedan dana kokoši su jajca nesle, prisjeća se Marija. U Njemačkoj je radila u bolnici, kao čistačica.
– Meni je nikaj ne bilo teško, lijepo mi je bilo delati, kaže. I danas je aktivna, koliko to može. Iako joj pomaže kćer Slavica i susjeda Dragica, još može katkada skuhati ručak, očistiti kuću, a posebno uživa u cvijeću koje sama zalijeva i održava. Uz sve to Mariju krasi dar pisanja. Već dva desetljeća osmišljava stihove koji govore o životu, raznim zgodama i nezgodama. Ima spreman stih za gotovo svaku situaciju.
– Na kraju sela je jena stara hiža. Čim ideš dale s tem ti je bliža. Da deš tu nemaš kaj videti. Tu ti je jena stara baka pre bloku sedi i med oblok vum gledi. Vu dvorišću joj je trava zelena, ali je ne pokošena. Sirota stara čeka mort bi što došel izdaleka. Ali nikoga nema, tak nazadi baka zadrema. Da se probudila mislila je da je na drugom svetu bila, mislila si je tak, velka sam sirota nemam nigdi nika, nit na grobju mesta niti spomenika, odrecitira iz prve baka Marija i dodaje: „Se ti to tak zmisli”. Kći Slavica čuva ostavštinu. Bilježi majčina kazivanja te i sama rado interpretira njezine zapise. Marija je nekada recitirala i u crkvi prigodnu pjesmu o tome kako se gradila kapela u Gardinovcu. Zanimala nas je i tajna njezine dugovječnosti.
– Navek sam radila. Oduvijek jako volim cvijeće i danas se o njemu brinem, na svakom je prozoru. Kaj se tiče hrane, ne pazim na to kaj jedem, al ne jedem baš puno mesa. Jedem samo domaću hranu, sir, mlijeko. Sir sam nekada i sama radila kad smo imali krave, ponovo se prisjeća davnih dana i priznaje da je njoj uvijek nešto interesantno. Očito je i neutaživa znatiželja pridonijela tome da baka Marija i dalje otkriva sve ono što ju još uvijek zanima.
*Preuzeto iz Lista Međimurje br. 3612
