Kad su susjedi postali stranci iza zida
Dok pišem ove retke, jedna naša komercijalna televizija već treći put zaredom vrti sažetak epizode neke nove ljubavne sapunice u formi realityja. Parovi se upoznaju pred kamerama, zaručuju pred kamerama, svađaju pred kamerama.
Jedino što im još nisu snimili jest onaj neugodan trenutak kad se treba dogovoriti tko će odnijeti staklo, a tko plastiku u žuti kontejner.
Tre nam objasniti
Gledam te „brakove na prvu” i mislim si: pa tak vam danas zgledaju i naši kvartovi. Pet sezona prije nego se netko uopće upozna s vlastitim susjedom. Ljubav na ekranu traje tri reklame, na fejsu tri dana, a u zgradi tri „dobar dan“ u liftu.
Nekad smo znali tko ima ključ od našega dvorišča, danas znamo tko ima ključ od tuđeg srca – u udarnom terminu, uza sponzorsku pizzu. Prije neki dan stojim pred jednom međimurskom hižom koju znam otkad znam i za sebe. Nekad se tu za Prvi maj dimilo iz tri roštilja, djeca su jurila po dvorištu, pesi su lajali na bicikliste, a susjedi su si dobacivali „Dej mi dve žlice cukora posodi, taman mi je zginulo!”
Danas: nova fasada u modernoj sivoj, tamni prozori, dvije kamere na uglu i parkirani SUV s registracijom daleke županije. Trebaju nam Netflix i slični servisi kaj nam objasne kak izgleda naše susedstvo.
Reality nam je prvo objasnio da su brakovi zamjenjivi, a onda smo tu istu logiku primijenili na adrese. Prije se grunt držal „zanavek”, a ve se hiža mijenja brže od Wi‑Fi lozinke. Susjedstvo je postalo „sezona”: ako ti susjed ne paše, prodat ćeš kuću i otići u drugi kvart, kao što kandidat izađe iz šoua i prijavi se u idući.
Nema više „pretrpjet ćemo se, jer smo osuđeni jedni na druge”; sve je zamjenjivo – partner, posao, adresa, čak i jezik na kojem govoriš s onima preko puta. Ne znam točno kad smo prestali znati tko živi iza zida, a počeli znati tko je ispao iz zadnje epizode. Znam samo da je Međimurje još uvijek dovoljno malo da se svi na neki način znamo, a dovoljno veliko da si se možemo praviti da se ne vidimo.
Dober den, sosed
Možda bi nam, prije nego opet nekome iznajmimo svoje dvorišče ili svoju intimu na probni rok, bolje došlo da se vratimo jednoj staroj navici: da ugasimo ekran i sjednemo pred hižu. Bez kamere, bez publike, samo s jednim običnim: „Dober den, sused”. Vidim po svojoj rodnoj „mikrolokaciji“, kak bi moj kolega rekel: negda je međimurska stolica bila poznati običaj koji se njegovao po cijelom Međimurju.
Kad je bilo vremena, obično uvečer dok se napravilo sve kaj se moralo, ljudi bi posjedali na široke klupe koje su postavili ispred kuća i jednostavno bi promatrali – prolaznike, automobile, radne strojeve, djecu koja trče, ptice, nepokošeni grunt susjeda… Ubrzo bi im se pridružio jedan susjed ili prolaznik, pa još jedan, pa još jedan, i tako bi u razgovoru ugodnom večer prošla malo brže nego inače. Malo bi se potračalo, skritiziralo „koga je trebalo“, ali bože moj. Tu i i tam se još najde pokoja klupa, ali kako se generacije smjenjuju, i to polako odlazi u povijest.
Tvoj grunt više ni ne zna čiji je. Banke, agencije, investicijski fondovi – svi imaju prste, samo sosed više ništ ne odlučuje. Retrovizor je malen, ali u njemu se još uvijek vidi tko nam je vozil iza – pitanje je samo imamo li hrabrosti pogledati.
