U zanimljivom tekstu, Zlatko Novak iz Dekanovca prisjeća se djetinjstva i običaja vezanih uz proslavu Svih svetih
Njegova priča, napisana autohtonim zavičajnim govorom, oživljava uspomene na događaje iz prošlosti.
Zlatko se s nostalgijom sjeća živopisnih scena s proslava, mirisa svijeća i zvuka smijeha djece koja su se igrala na ulicama.
U njegovoj priči, proslava je mnogo više od običnog blagdana; ona je simbol zajedništva, obiteljskih veza i mladenačkih snova.
Sjećajući se kako su ljudi dolazili na groblje paliti svijeće za svoje najmilije, oslikava važnost tradicije i sjećanja koja su isprepletena s ovim blagdanom.
‘Bilo je to zdavnja, pred četrdeset let negdi. Prinas v Dekanovcu je od navek bilo proščeje za Se svece. Štanti seposot, ringlišpil, a pre sosedu Milanu pod brajdom zabava s bandistima.
Ljudi su se shojali na groblju, vužigali lojnate sviečice, a oni kie su došli zdalka bili su pre rodbini na obedu.
Mi deca smo se igrali pre Križni drevi i kurili loja kaj je ostav od vgašjeni sviečici.
A vuto vreme se deci ne kupuvala oprava da got. Obično za kakši vekši svetek.
Za Vuzem ili Se svece.
Tak sam i ja, tie dien pred Sema svecima dobiv nuove čižmice, hlače, kapu i liepu koužnatu jaknu s krznenim gulerom.
Koma sam čakav ka pemo kmeši i na grobje ka se malo poštimam.
A najlepše mi je bilo vužigati sviečice.
Šibicama, fajercajga je rietko što mel.
Ali jo nebi biv jo, da sam si ne mam pred večer sviečicom zgorev kraglina na jakni.
Bogec, niesam vupav dimo z grobja dojti od stroha kaj bo se ve pripetilo.
A liepo mi je mama rekla ka bum paziv, ka bum i drugo leto mogem meti tu jaknu. I onda sam ju nosiv tak osmjenoga kraglina, i sreča kaj sam fletno rosev pak sam ju drugo leto prerosev.
Bilo je i špotanja ali na kraju smo jaknu ipak nekak iskoristili.
Japa ju je zameniv za mluode kurunuše kaj smo posadili šumu.
I ve da idem vutu šumu podirat, viek se toga zmislim.
A i licitarskoga srca s proščeja.
Tak vam je to negda bilo, baš sam biv lebudikaj.’
