POŠTARICA VERICA MISLOVIĆ ‘Ima dana kad je naporno, ali kad voliš taj posao – nije teško!’

Povodom Svjetskog dana pošte koji se obilježava 9. listopada razgovarali smo s poštaricom Vericom

Verica Mislović (45) iz Žiškovca već sedam godina radi kao poštarica u poštanskom uredu Čakovec. Kako ona kaže poštarica je postala slučajno. Nakon rada u privatnoj tvrtki poslala je molbu na natječaj za posao u Hrvatskoj pošti, prošla testiranje i razgovor i tako započela svoju poštansku priču.

Radni dan počinje joj u 6 ujutro razvrstavanjem pošte. Potrebno je po rajonima razvrstati običnu poštu od preporučene, pakete koji idu uz otkupninu i slično. Nakon toga svaki poštar složi zaprimljenu poštu po ulicama, u računalo uvede preporučenu poštu, a potom odlazi na teren gdje je obično do 14 sati.

– Ima dana kad je naporno, ali kad volite taj posao nije teško! – rekla je poštarica Verica te dodala da trenutno ne pokriva neko određeno područje, već po potrebi uskače i mijenja kolege na bolovanju ili godišnjem odmoru. Trenutno je zadužena za uže područje Čakovca.

– Kad radim duže na jednom terenu normalno je da me ljudi znaju i razvesele se kad me vide, jer ipak su se privikli na jednog poštara, naglasila je.

– Ima dana kad je naporno, ali uz dobru organizaciju sve se stigne napraviti, rekla je te dodala da joj je najteže raditi za kišnih dana.

– Mogu podnijeti i snijeg i hladnoću i vrućine, ali kiša mi je najgora. Moraš paziti da se sve ne smoči! – otkrila nam je.

Poštu raznosi na biciklu, no i tu je bilo raznih zgoda. Od probušene gume, potrganih kočnica i slično. U takvim situacijama nazove šefa, dovezu joj novi bicikl i dalje nastavlja posao.

Kolegice i kolege na poslu odlično su ju prihvatili. Poštarica ima sve više pa se i sami građani sve manje čude kada im na vrata dođe žena.

– Na terenu ima raznih situacija. Stariji ljudi vole se porazgovarati i pojadati, osobito ako su sami. Ima i neugodnih situacija, kada primjerice pozvonim na zvono zgrade i kažem “Pošta. Možete otvoriti?”, a ona meni: “E, ne može!”, otkrila nam je.

Sa psima je isto bilo raznih zgoda i nezgoda. Od onih umiljatih koji dođu do ograde ne bi li se pomazili, do oštrih zbog kojih je dva puta zaradila ugriz. Kad radi na istom terenu onda joj je lakše jer već zna koja kuća ima psa, no uvijek se može dogoditi da netko nabavi novog.

Na pitanje koju vrste pošte najviše nosi, odgovorila nam je da su to uglavnom pisma, preporučene pošiljke te razni paketi koje građani naručuju iz drugih zemalja.

– Ima i čestitki i razglednica, ali puno manje nego je to bilo nekada. Komunikacija se zadnjih godina odvija putem mobilnih uređaja pa je i broj razglednica u padu, dodala je.

Otkrila nam je da je jedno vrijeme i sama pisala pisma, ali više ne toliko često.

– Svaki dan na poslu mi je drugačiji. Nekad ima više pošte, to je obično početkom mjeseca, a nekad manje, ali raditi se mora, dodala je.

– Ponekad se građani ljute kad krivo baciš poštu. A često puta ima situacija da sami građani ne napišu potpunu adresu, već piše samo Ulica bana Jelačića pa ti onda znaj da li to spada u Čakovec, Pribislavec ili Mačkovec, otkrila nam je Verica. – Ima i onih koji su odselili, a nisu promijenili adresu, a pošta i dalje stiže, dodala je.

A i kad nije na poslu, građani je prepoznaju na ulici ili trgovini te rado porazgovaraju s njom.

– Kad bih iznova morala birati zanimanje, opet bih bila poštarica! – veselo je rekla za kraj.