Znate, Teta Liza, več je na grobju nikaj ne isto. Bez Kukija je nekak drugač, jako žalosno. Lopovi i gamad ne poštuju niti to kaj jedino ostane. Kakof to stvor moraš biti kaj i dušu nekomu zemeš, zadnje ono kaj ostane
– Tu su Si sveci. Zmislim se da je, dok je Viktorova mama
hmrla, za Se svece, opal debeli sneg. A išlo se na grobje i po
snegu. Neje bilo se pono lampaši, nego ljepe belje sveče. Loj se
sceđal na se strane, a rodbina je dobro pazila elj je sa rodbina
bila na grobima od celje familije. Mame su navek opominjale decu
kaj si nabodo kapute na sveče osmodilji.
Očem reči to, več dok smo se spominalje za Kukija, a sigurno i ti
to pamtiš, skoro se familjije su još jenu sveču delje kcoj k
ostaljima i deca su komaj čakala kaj mu pri spomeniku ju vužgeju.
Na Se svece. Ili onu nedelju, ako je bila blizu svetku – rekla je
jempot Teta Liza.
– Istina, Teta Liza – rekla sem – imela sem kremastoga lepoga
štofenoga kaputeka s kapuljačom i bormeš ne znam od koga sem ga
dobila. Baš mi je pasal, a i neje sako dete imelo takvoga nekaj.
Zmislim se da je mama stalno joko na meni deržala, jer ja sem
bila malo tu, malo tam i najempot sem zginula što zna kam. Dok
smo stalji pri grobima, deržala me za kapuljaču, a brača su bez
brige mogla oko groba. Nesem se sekerala i bila sem strpljivna,
znala sem da pemo i Kukiju vužgati sveču koju sem držala v
roki.
Neje niti bila cela, jempot je tak f nedeljo navečer bilo nevreme
i nastala je kmica. Mama je viknula… de je ona tvoja sveča? A
čuvala sem ju dok pemo za Se svece na grobje. Čim ju je vužgala,
struja je nazaj došla. Fala Bogu, ta bi ju taki celu pustila
zgoreti.
I tak sem Kukiju, za te Se svece, nesla več vužgatu sveču. On vam
je bil vu veljki hiži od bršljana skriti i steze se ne videl. Z
desne strane njegov spomenik od bronce, a prek pota njega njegov
japa, deda, zapraf več nji je bilo tu zakopano. Židovi su bili
odvojeni, ma se se z vremenom spremešalo. I unda i poslje,
Dobrafčani su ljepo kosilji travu i židovske grobe vređivalji.
– To je bilo takvo vreme, rekla je Teta Liza. Elj, si stari
Dobrafčani dobro pamte reči Kukijevoga jape Rudija… a i njegov
advokat je dobro znal … zemite si se, rekel je stari Hirschler,
elj groba mojega deteta dirati nesmete! Stari se, teška su za
njis bila vremena, streljil. I ništo je ne brončanoga dečeca
diral, čuvalji smo ga kak joko v glavi. Sa ta ljeta. A unda su se
čerljeni bistriči jempot zmisljili deti ga v park f centru mesta.
No brzo su ga vrnulji nazaj. Draga rodbina je Srbije več bila na
potu kaj ga tpelja dalko od Dobrave. Imelji su praf, jer več mu
je dom ne bil na grobju de se nesme nikaj bez dozvolje dirati.
Itak, Dobrafčani su bilji srečni. Kuki je nazaj tam tpeljani
predi nek je rodbina se dopeljala.
– Mrtvima treba dati mira, jega tu puno istine. Znaš, rekla je
Teta Liza, mogla bi ti tuljku toga reči, elj ne znam čemu? Ionak
nikakve hasni ve, dok ga nega.
Znate, Teta Liza, več je na grobju nikaj ne isto. Bez Kukija je
nekak drugač, jako žalosno. Lopovi i gamad ne poštuju niti to kaj
jedino ostane. Kakof to stvor moraš biti kaj i dušu nekomu zemeš,
zadnje ono kaj ostane. Dok se zmisljim kuljku pot smo kiseljaka
na grobju jeli, a unda je nešto viknol… Ide Kuki!! A nigdar nam
več nabo došel…
– Znaš ti Prekopčica jena, Kuki je ne hmrl.
– Kaj? – rekla sem i pogljedala ju. Pri Teti Lizi je teško bilo
prepoznati istinite reči od sirovoga humora. Istina, ona je se
nasmejala, elj retko se i sama od srca smejala.
– Glje, bila si na grobju poslje dok je nestal?
– Jesem, Teta Liza
– I ja sem bila. Si dobro pogljedala kamena na kojem je bil, dok
je još bil?
– Pak samo sem to i gljedela. Gologa kamena.
– Si vidla onu pljehnatu vosku vrpcu koja mu je bila prek malo
više od nožni prsti?
– Jesem, bila je strgnjena.
– Ma kajbi, to je samo bilo zeto fkraj, lepo odvojeno od kamena i
to je cela štorija. On je lepo otpeljani kak gospon. Reklji bi
niti dlaka z glave mu je ne faljila. Elj znaš… Teta Liza je
zamočala i neja znala elj bi rekla elj ne.
– Jega još toga, elj pusti ve to. Mam sem ne dobre volje.
Kaj Vi morti nekaj znate…?
Znam da se bo jempot vrnul.
Teta Liza?
Boš vidla. Mene več nabo. Elj tebe bo… Vrnul se bo dimo. Jer to
tak mora biti. I tak bo.
>>> TETA LIZA Legenda i čuvarica izvorne
međimurske pjesme
>>> ŽIVOT TETE LIZE (2) Nečem hmrti na
kvartelju
>>> ŽIVOT TETE LIZE (3) Dvesto zlatarski
čoni
>>> ŽIVOT TETE LIZE (4) Gospodine, molim
dinar
>>> ŽIVOT TETE LIZE (5) Pjesma
svakodnevnog življenja
>>> ŽIVOT
TETE LIZE (6) Nečem nikakvu pevačicu!
>>> ŽIVOT
TETE LIZE (7) Dravski vodenjaki
>>> ŽIVOT TETE LIZE (8) Svati bodo na
Valentinovo!
>>> ŽIVOT TETE LIZE (9) Veseli
svati se nedaju dimo
>>> ŽIVOT TETE LIZE (10) Materina
molba
>>> ŽIVOT TETE LIZE (11) Starijapa
Joži – mamina herbija
>>> ŽIVOT TETE LIZE (12) Reči su
veter, Jano
>>> ŽIVOT TETE LIZE (13) Majalijuš
i Švedska
>>> ŽIVOT TETE LIZE (14) Materino
pismo
>>> ŽIVOT TETE LIZE (15) Zlatni prsten
prefriganoga Jančeca
>>> ŽIVOT TETE LIZE (16) Najljepše cvetu dobravski
kostanji
>>> ŽIVOT TETE LIZE (17) Debela
paprika
>>> Život Tete Lize (18): Smrt oca
i verestovanje
