Sjećanja na stare običaje sačuvala je u svojoj knjizi Moja baština, a dio njezine kuće je muzej u kojem čuva narodnu nošnju i predmete koji sežu i u 1900. godinu
Lucija Krnjak (80) iz Mačkovca prava je čuvarica međimurske baštine. Sjećanja na stare običaje sačuvala je i u svojoj knjizi Moja baština. Dio njezine kuće je muzej u kojem čuva narodnu nošnju i predmete koji sežu čak u daleku 1900. godinu.
– Štela bi izdati još jednu knjigu. Kak malu deklicu, švelje su me zvale kaj im bum na poslu pripovedala priče koje sam znala. Kak nagradu sam od njih dobila krpice koje su im bile višak od oprava koje su šivale. Na tim sam se krpicama vučila šivati. Se sam se navčila sama. Mašina je negda bila skupa, nesam ju mela. Kad sam se oženila došla sam v sobu i spazila mašinu! Posle posla, saku večer i saku noć sam šila za mašinom. Rekla sam pokojnom mužu Tomi da trebam prostoriju. Jako me je imal rad. Imali smo svijca i Tomo je odlučil prestati hraniti svije kaj meni napravi prostoriju za moje lutke. Denes je na tom mesti moj mali muzej, kaže Lucija.
V ogju života
Mlade su djevojke silom prilika odrastale vrlo rano. Lucija je bila jedna od njih.
– V šesnajstoj leti ja sam išla za muž. V tuđu hižu. Bila sam zrela od 12 godine. Znala sam kuhati, šivati, plesti. Ženila sam se v šesnaestoj leti. To je bila žarka ljubav…, prisjeća se naša sugovornica.
Surovi životni uvjeti nagnali su nekadašnje ljude da rade od
najranije dobi.
– Danas decu zdižeju kad ne treba, nunaju kad ne treba… Ljudi su negda morali v strogoči odgajati decu. Već v osmi leti si morali biti z motikom na polju. Žene su negda morale biti snažnije. Navek su deklama rekli: “Bujte vredne i fletne, uredne i čiste. Onda bu se i bogataš za vami brnul.” Nesmo se smele na se zobe smejati. Da smo se smejale, morale smo roko deti na zube. Kad su mlade dekle dobile prvu menstruaciju i završile školu koja je trajala pet let, smatralo se da su odrasle žene i bilo je vreme iti za muž.
Porod nekada je također bio iskustvo koje je Lucija, kao i većina djevojaka toga doba, iskusila vrlo rano.
– Rodila sam doma uz babice, žene iz sela, koje su bile primorane naučiti pomagati rodiljama. Ako im je kćerka rađala, one su morale dati se od sebe da beba i majka prežive. Kad sam ja rađala imali smo učenu babicu Mundu. Čim je neko došel i poklepal po njezinom bloku, odma’ je zela tašku i išla na posel. Kad se rodilo bolesno dete, nesu ljudi meli kaj. Mislili su: “Bog je tak štel!” Ta su deca hmirala rano. Nesmo se protiv Boga mogli boriti!