– Dober večer, soseda Jana – rekel sem, čim smo Ivek i ja koračili f kuhnju
– Dober večer, soseda Jana – Ivek je ponovil za menom kak papagaj
Soseda Jana je niti ne zdigla glavu dok smo se postrojili pred stolom. Pred sebom je imela velike papere i nekvu križaljku.
Mrmljala si je v bradu i računala, računala…
Na stolu je bil i nekof paket, v takvem je moj tatek prvoga gramofona kupil. Znam da je Ivo Robić tek počel popevati. Ta kakva je je, ljefko si je i laptopa zela na rate.
Ivek i ja smo se več par pot pogljedali, ali ona nikaj. A nemre nas meti za norce!
– Soseda Jana! Ja idem dimo!
Ivek me hrknul z laktom i pokazal z rokom kak da si naginja čašicu. To je značilo da soseda Jana zna da on nabo štel iti dimo bez žganice.
– Sedite si malo. Kaj ste denes delali, dečki? Zvezdan?
– Ja sem kuhal graha, peglal sem si hlače, graha, graha sem kuhal i očem reči da sem kuhal i peglal – rekel sem.
– Ti nosiš traperice, zakaj si si peglal štofene hlače? – Soseda Jana je i dalje ne zdigala glavu.
– Veronika je sigurno odišla v samostan… – sprobavala me i dalje soseda Jana
– Pak… znate da su izbori f nedelju? Nedem v trapericaj. A morti i ne znate? A Veronika, ne znam, valjda je dišla.
Stara mi je trgala srce, ali nesem ji opče to pokazal.
– Neje, bila je v jutro s cekerom v štacunu. Kupila je kruha i kavu i nekvu flašu finoga čerlenoga vina – Ivek se pak zlajal i ve je soseda Jana zdigla glavu.
– Mesto da misliš koga boš zaokružil, ti glediš što kaj v štacunu v ceker nameče? Sram te bilo! Još boš i rekel da je mela na halji fleka od zajtreka.
– Soseda Jana, opče je ne bila v halji. Mela je šosa do koljena – Ivek je sklopil roke i gledel gori kak da anđeleke vidi. – A košulju zelenkastu, tenku, tenku, tenku.
Soseda Jana je prebledela i pod stolom počela iskati onoga papera. Stalno je ponavljala, kam sem ga dela, kam sem ga samo dela, kak sem mogla zabiti?
– Pak kaj je bilo gori napisano valjda se zmislite – rekel sem
– I to sem zabila – sa se zmotala kak sajla. Zbesil sem se zakaj ima nekaj protiv Veronike, am se ženska ne niti oglasila, niti pitala zame.
– Je, i najlonke si je dvoje kupila. Valjda za na pot. I ona bu valjda glasala. Što zna kaj se nje mota po glavi. Je, mislim da je rekla da v pondeljek putuje – Ivekova recitacija sosedu je ve stvarno resrdila. Pogledala je Iveka i desnem jokom zaškiljila.
– Kaj si ti denes delal, osim kaj si se stal i navažal z becikljinom? I njuškal kak pes…
– Oooo, puno sem toga naprajil. Prvo sem se stal i hmil, otpeljal sem se po kruha i na vrtu sem pobral zlatice po kalamperu. Pobral sem zlatice, najpredi dva rede, unda još dva rede, unda sem si malo počinul na građi i unda sem i zadnjega reda počistil od zlatici. Ako je eko kalamper, nek bo eko – kalamper – sprsil se Ivek
– I zlatice si v septičku odnesel, kaj ne? Ili si je poprašil na kupu ?– pitala je soseda
– Ne. Moram priznati da su još žive. Bila je pona vedrička… Nekak mi je suho v grli, soseda Jana. Vam je pri roki morti rakija?
– I de su zlatice? Moram te pet pot pitati? – viknula je
– Zlatice sem… zlatice sem… ma rečite kaj očete, hitil sem je prek ograde, na vrt soseda Štefa. Zna on zakaj
Nesem mogel verovati da je moj pajdaš to naprajil.
To kaj je Ivek priznal, kak da je pasalo sosedi Jani. Stala se i donesla žganicu.
– Konačno je se došlo na svoje. I ne samo to, dragi Ivek – natočila mu je žganicu.
On se kandedera kaj bu glavni v naši Općini! E, nabo. V naši Opčini bo glavni Jandraš, jer je pošten i misli na nas penziče. E nabo nam ništo krajcal penzije dok sem ja živa. Se kaj dobivamo je krvnički zasljuženo. Basta.
– Uh kak ste najempot hmanji, soseda Jana – rekel sem – Pak je vam politika ne jakša strana.
– Nikaj mi naj govoriti, za baviti se s politikom je nigdar ne kesno. A i plačena je bogovski. I moreš spati vu fotelji, mila majka. Dok si zdigneju roku, zdigneš i ti. Kaj je to nekof problem? Neje, dragi moj. Osim toga, kaj ne vidite vi dva slepci kaj se događa? Dok treba delati vu fermi, prvu priliku grablju kaj se porineju v politiku. I niti vrag ga ne spraji vun. Samo klima, klima kak visibaba. Masna vam je to kost, dragi moji. Malo se porineš v rit i tam si, de si si niti ne mislil. Pa ti biraj, politika ili Minhen, Irska, Švedska…
– Soseda Jana… – nesem mogel dojti k sebi. Ta valjda samo televizora gledi. Ali ona je govorila kak navinjena
– Nikaj mi ne cvilite. Najbolje mi je žal dok veliju da bom plačala ratu na svoju hižu de sem sakoga cigla mela v roki. I kaj ako nam mogla? Prodaju mi hišu i komu se odselim? K tebi, Ivek?
– Bog nedaj, soseda Jana. I ja sem protiv poreza na kravetine, očem reči krevetnine.
– Nekretnine, pajdaš – smiruval sem ovu situaciju, jer je se to meni postalo opasno, ali su me zarazili.
– A decu ste zabili? – viknul sem kaj na soseda mislila da sem nesposoben i da politiku ne pratim.
– Kakvu decu?? – ve je skočila soseda Jana.
– Pak onu… – bekljal sem, koju imaš i dobiš puno, puno penez. Takvu decu. Rodi se dete i mam zasljuži peneze, koje mama i tata daju za porez na nekretnine. Kaj je to ne dobro? Delaš decu, a ona delaju peneze, peneze ti taki zemu, a more se dogoditi kaj ti i decu zemu. Kaj ne, soseda Jana?
– Dečki moji, dragi moji, ve hodite sim. Saki bu deset pot ponovil koga mora zaokružiti, a unda spavanac. Vi ste obedva prefulani slučaj. I Ivek, da si slučajno ne ponovil za menom onu reč prefulani.
Odišli smo i bili zvun sebe kaj sem se moral malo prešetati po seli. Obrnem se, a deset metri za menom pobegavle Ivek. Počakal sem ga i pogledali smo se. Kaj to joči govore?
Bokibogme govore. Idemo pod Veronikin oblok!
