Kao što smo već pisali, članovi Podružnice umirovljenika Svete Marije su na svečani i dostojanstveni način proslavili 70-ti rođendan. Obol su mu između ostalih dali i recitatori mjesnog KUD-a Ivan Mustač-Kantor.
Posebno nas je dojmio tekst koji je pročitao Miljenko Kanižaj. To je ustvari pismo napisano na dijalektu i upućeno skupu kojeg će sa znatiželjom pročitati svaki onaj kome je naslovljeno:
‘Dragi naši penzići!
Srećna nam sedamdeseta obljetnica osnutka naše udruge. Puno je to ljet ak gljedimo nazoj, malo, ako gljedimo svoja ljeta. Zmisljite se kak je to negda bilo, da smo bilji radno aktivni.
Poslodavci so nas milo gljedali, samo kaj bomo čim već delalji, familjije so komaj dočakalje naše plaće, mi smo bilji srećni kaj imamo posla od kojega je moć preživeti. A ve? Oni kaj nam pošiljaju crkavice od penziji sigurno pitaju saki mesec: “Kaj je te strošek još živ?”
Naši doma se sigurno pitaju: “Kaj nebodo dolji malo već penez? Kaj neznajo kuljko se košta?” A mi se pitamo: “Bo mi ostalo bor tuljko kaj si kupim nove cipelje, ove store mi prepuščaju, ilji, šikalo bi mi se da si kupim novoga kaputa, z ovim storim me je već srom hodati kolji doktorov, jer to so moji glavni izlaski.”
Na kraju se se porifta, čoka se druga penzija, mortik bo bolje. Nebo bolje, alji mi smo nafčeni verovati da bo negda, da bo nešči, da bo… Saki pot zaključimo da moremo verovati samo sebi i dragomu Bogu da nam bo dal snage kaj se to zdržimo. Skupljamo mrvice sreće i zadovoljstva, radujemo se sakomu danu, srećni smo dok nas menje bolji, veseljidu nas ovakvi sastanki, moremo se zjadati, poveseljiti, zapopevati. A to je jedino važno, znati da smo ne sami, da se imamo s kem pospominati, ako treba i posvaditi, pomiriti, smejati se! Drugo nam zaprav niti ne treba, se to drugo je odišlo v nepovrat. Mlajši namo – alji tu smo, zdraveši namo – alji se nedamo!
Negda smo bilji mlodi i ljepi – ve smo samo ljepi, kaj ne?
I zato, uživajmo v sakomu trenutku života, kvrgavi je, škljiski, alji je naš! Ako nas je do ve ne potrl, imamo šansi itekak, samo se nesmemo dati!
Veselimo se, malo je onih koji bi rado doprinesli naši sreći, alji to nam mora biti glavni motiv. Živi smo, još navek imamo razlogov za radost, još navek verujemo da bo bolje, još navek smo spremni za se izazove života. Ostanimo takvi, puno njih računa na nas, a mi smo generacije na koje se navek moglo računati. Srečno nam bilo, daj Bog kaj v ovom sastavu proslavimo i stotu obljetnicu osnutka.’
Autorica pisma je Katarina Kanižaj, umirovljena nastavnica OŠ-e Sveta Marija, voditeljica Dramske sekcije KUD-a i ovogodišnja dobitnica plakete Svete Marije.